Branislav Nusic, srpski knjizevnik (Beograd, 20. 10. 1864 - Beograd, 19. 1. 1938). Studije prava završio je na Velikoj skoli u Beogradu (1887). Ucestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu. Zbog satiricne pesme protiv obrenovicevskog rezima („Dva raba", 1887) bio je osudjen na dve godine zatvora. Nakon pomilovanja, sluzbovao je u konzulatima Kraljevine Srbije; od 1900. bio je upravnik pozorista u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Saradjivao je u periodici (u „Politici" je imao podlistak pod pseudonimom Ben Akiba). Nastavljajuci se na tradiciju Jovana Sterije Popovica, pisao je satiricne komedije („Narodni poslanik", 1883; „Sumnjivo lice", 1888; „Protekcija", 1889), u kojima je prikazao srpsko gradjansko drustvo na prelazu iz 19. u 20. vek. Scenskog uspeha imale su i istorijsko-romanticno obelezene drame („Knez Ivo od Semberije", 1900; „Hadzi Loja", 1908). Antiratna raspolozenja izrazio je u zbirci „Pripovetke jednog kaplara" (1886), drami „Velika nedelja" (1920) i memoarskoj knjizi „Devetsto petnaesta" (1921). Objavio je humoristicki roman „Opstinsko dete" (1902), roman za decu „Hajduci" (1934) te humoristicku „Autobiografiju" (1924). Potkraj zivota vratio se komediji („Gospodja ministarka", 1929; „Ozaloscena porodica", 1934; „Pokojnik", 1937; „Vlast", nedovrsena); spontanim salama i duhovitim dijalozima te satiricnim portretisanjem karaktera, ostrom kritikom drustvenih deformacija i vestim gradjenjem zapleta stekao je siroku i trajnu popularnost u pozorisnoj publici.